Naslovna Kolumne Let dug 60 godina

Let dug 60 godina

60 godina Drugog programa Radio Beograda

108
60 godina Drugog programa Radio Beograda
60 godina Drugog programa Radio Beograda

(Upozorenje za starije od 12 godina: ovo je neprimereno dug tekst, pa ga prepustite onima koji imaju višak slobodnog vremena!)

*

Dok čekam da predsednik države iskoristi lepo vreme i u Nišu zakaže spektakularan miting s masovnim buđenjem naroda da bi dokazao kako je Niš, spram šačice zavedenih bundžija, u stvari listom za otuđenje tamošnjeg aerodroma (što bi trebalo da bude ubedljiva demonstracija terora nezainteresovane većine nad zabrinutom manjinom), istovremeno mislim i na radio. Uostalom, kako rekoh Bojani Andrić iz RTS-ovog “Trezora”, uoči sutrašnjeg susreta upriličenog povodom 60 godina Radio Beograda 2, “misli su mi toliko zbrkane da istovremeno mislim o svemu.” Te zbrkane misli vode me u godine čiji okrugli broj Radio Beograd 2 obeležava u Galeriji RTS-a razgovorom sa dosadašnjim glavnim urednicima, a “Trezor” razgovorom sa njegovim vremešnim saradnicima i slušaocima među kojima sam i ja.

***

Pojava Drugog programa Radio Beograda zatekla me je u mojim ranim osnovačkim danima. Kad već nisam bio njegov insajder u ulozi iole ozbiljnijeg saradnika, svakako sam bio strašno važan slušalac-insajder. Prvo me je ekserom za pod zakucao sedmični serijal dramatizovanih biografija velikih ličnosti nauke, “Zvezdani časovi čovečanstva”. To su bile filmski izvedene radio-igre koje ste morali da slušate ležeći na kauču, zatvorenih očiju i spuštenih roletni na prozorima. Hvala Darku Tatiću, jednom od najznačajnih reditelja ove radio-sapunice mog detinjstva.

Ranu adolescenciju zakačila je pojava “Muzičkog automata”, koji je nakon mesec-dva prerastao u “Sastanak u 9 i 5”. Nedeljom, naravno. Slavu u gimnaziji stekao sam posle tri pojavljivanja u ovoj 55-minutnoj emisiji, demokratski otvorenoj prema tinejdžerima like me koji bi poželeli da predstave bilo kakvu anglo-galsko-romano singl ploču koju im je poslala tetka iz dalekog sveta ili su je, pak, ilegalno poručili i dobili od (valjda londonskog) “Papworthsa”. Hvala Nikoli Karaklajiću, svakako najznačajnijem ključaru rajskih vrata ka medijskoj slavi naših velikih rok bendova, naših velikih rok novinara i ponekog disk-džokeja. Like me.

Poznu adolescenciju zakačila je pojava “Prijatelja zvezda”, dvočasovnog večernjeg čavrljanja o neopisivo novim singlovima i, naročito, LP pločama pristiglih s našom čežnjom obavijenog Zapada. Tada sam prvi put čuo da je voditelj na radiju odvrteo obe strane albuma Bitlsa “Klub usamljenih srca narednika Pepera”, a progovorio samo u pauzi prevrtanja ploče na gramofonu sa A na B stranu. Hvala Nikoli Neskovicu što je, iako ovenčan “zvezdanom” slavom, tada prihvatio moj poziv i došao u zemunsku gimnaziju da pred prepunom salom priča o svom poslu na radiju.

Samo pola godine kasnije na istom tom radiju se zavrteo “Soul finger” grupe Bar Kejs, od tog časa stalna špica emisije “Minimaks”, prepodnevnog subotnjeg šou programa bez presedana. Aforizmi van konteksta, lascivnost u kontekstu selebritija pomahnitalog new-wave socijalizma, aluzije do same granice kucanja milicije na kućna vrata i mejnstrim hitovi koji su u Minimaksove ruke stizali istim putem kao i oni kod Prijatelja zvezda – dobrom voljom JAT-ovih stjuarda i stjuardesa. Hvala Milovanu Iliću što je niz mojih kolega ohrabrio da stisnu petlju i sami se okušaju u drskosti i samohvalisanju pred mikrofonom (što mi se nije sviđalo, ali se kao terapija dobro pokazalo). Ja nisam imao tog dara, pa sam odlučio da, dve godine kasnije, zvanično uđem na radio scenu kao vrsta živog bića poznatog pod latinskim nazivom disk-jockey infantilus!

*

To su bili zvezdani trenuci Drugog programa Radio Beograda mog detinjstva i rane mladosti. Iako sam i dalje, kako nekad, tako i danas, stariji od njega, pretekao me je u svemu: u znanju, u ozbiljnosti, u obrazovanju, u muzikalnosti, u govorništvu, u istorijskom značaju, broju ljudi koji ga vole. Ali sam siguran da i on, kao i ja, ima drugačije mišljenje i o licemernom bacanju drvlja i kamenja na nastavnicu koja je povela decu da, umesto Zadruga, Parova i Farmi, gledaju Beč, Minhen i Amsterdam. Uvek se borio za što šire poglede na svet ljudi i za što užu toleranciju na ljudsku glupost, pa se nadam da me, znajući da priča o niškom aerodromu ne spada u kulturološke žanrove kojima se bavi, neće izdati bar u epilogu priče o nastavnici i “crvenim fenjerima” Amsterdama, izmaštanim fenjerima zbog kojih bi i ministar prosvete morao da pocrveni od srama zbog mera koje je najavio da će preduzeti.

***

Nakon svega, izvinjavam se zbog tematskog ispada na početku i na kraju, ali kao što rekoh – misli su mi toliko zbrkane da istovremeno mislim o svemu. Uostalom, nekako morate početi, a ako je moguće i završiti, e da biste napravili sendvič sa onim u sredini.

Zoran Modli, FB stranica